Veliko medijsko spajanje

31. maj 2014. • Medijska politika • by

Dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, medijsko, poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, republički i lokalni. Ako se država povuče a izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti.

Ovih dana čuveni američki telekomunikacioni gigant AT&T dogovorio je kupovinu velikog satelitskog distributera TV programa „DirecTV“ po ceni od 48,5 milijardi dolara. Cilj je da se, zajedno, suprotstave sve jačim preduzećima za kablovsku TV distribuciju kao i onlajn provajderima video-usluga. Među kojima je najjače megapreduzeće „Comcast-Time Warner Cable” nastalo, takođe, spajanjem izvedenim, ranije ove godine, po ceni od 45 milijardi dolara. Ove velike poslovne transakcije u svetu medija označavaju odlučujuće manevrisanje koje će, čini se, uobličiti fizionomiju telekomunikacija i audio-vizuelnih medija u 21. veku.

Ključni pojam, u svim tim skupocenim kombinacijama, jeste – konvergencija. Mediji teže da se stope u jedinstvene pružaoce usluga koji će biti u stanju da ponude programski sadržaj na više različitih ekrana, i to na: televizorima, personalnim računarima, tabletima i mobilnim telefonima.

Očigledno je da su stvari veoma važne kada se u dve kupovine potroši 100 milijardi dolara. Ali, u razvijenom svetu, pre nego što se nešto tako desi, pita se država. Znajući da je država stroga i da načelno štiti prvenstveno javni interes, odnosno interes korisnika, ova velika preduzeća unapred obećavaju niz mera koje će, po njihovom mišljenju, da odobrovolje državu a samim tim i mnogobrojne korisnike. Pa su tako obećali da neće, bar tri prve godine, da obavezuju korisnike na kupovinu celog paketa. Da će korisnici moći da odaberu samo brodbend uslugu, i to jačine šest megabita u sekundi. Da će moći da odaberu samo TV ili samo mobilnu telefoniju itd., itd. „Ovo će da bude transakcija u korist konkurencije i na dobrobit korisnika”, tvrdi jedan od direktora.

Dakle, korisnicima se obećavaju ekonomičniji paketi koji će, kroz jedan račun, uvezati mobilnu telefoniju, televizijske programe i internet. Međutim, i država najavljuje da će veoma strogo i detaljno da prouči sve moguće posledice ovako velikih medijskih spajanja. Jer samo jedno, gore pomenuto megaspajanje, dovelo bi do toga da broj „video-provajdera”, na 25 posto američkog tržišta, padne sa četiri na tri. Ponuda bi se smanjila. A dobro se zna šta kaže zakon o ponudi i potražnji. I kako se on odražava na cenu. I kako bi to moglo da utiče na javni interes.

Kod nas, u Srbiji, ovakvi telekomunikacioni i medijski paketi postoje već izvesno vreme. S tim što je u ponudi, ponegde, i fiksna telefonija. To, sve, u vezi sa medijima i telekomunikacijama i kod nas jeste velika tema. I u igri su, za naše uslove, veliki brojevi. U javnosti se pojavio podatak da je kupoprodaja našeg najvećeg kablovskog operatera, SBB, obavljena po ceni od milijardu dolara. Ali ta velika tema odvija se nejasno, a, za javnost, često iza zatvorenih vrata.

Postavlja se pitanje gde je tu država kao predstavnik i zaštitnik javnog interesa. Već duže vreme u medijskim pitanjima i u pitanjima telekomunikacija naša država je u ozbiljnoj defanzivi. Famozni medijski zakoni nikako da se donesu. Čitavi sektori su potpuno neregulisani. Internet praktično i ne postoji u našem zakonodavstvu. Kablovska distribucija je van kontrole. A vreme nikako nije za defanzivu države. Već upravo suprotno. Država baš sada, u eri dramatičnih medijskih promena, mora da osigura javni interes i da čvrsto reguliše medijska „pravila igre”.

Naša država je u defanzivi jer se, iz ne sasvim jasnih razloga, ustanovila opšta mantra kako „država treba da se povuče iz medija”. Što je, samo na prvi pogled, sasvim logična mantra. Međutim, kako to obično biva u zemljama tranzicije, a pogotovo na brdovitom Balkanu, tu se, kao po automatizmu, provukla i pretpostavka da država treba da se povuče i iz kvalitetne regulacije medija pa čak i iz regulacije telekomunikacija. Što upravo u tranzicionim društvima, kao što je naše, ima pogubne posledice. I to upravo u odnosu na ono što država treba da štiti i da predstavlja. A to je javni interes.

Jasno je da je dugotrajna defanzivna pozicija države dovela do teškog stanja koje mi, danas, imamo u svim našim medijima. I klasičnim i novim. Opet, iz ne sasvim jasnih razloga, predstavnici tzv. međunarodne (evropske) zajednice, kod nas, podržavaju i podgrevaju mantru o izlasku države iz medija, pa i iz telekomunikacija. Iako veoma dobro znaju da ni Evropi, kao celini, a ni svim njenim pojedinačnim državama članicama ne pada na pamet da se povuku iz medija.

Evropa je, na tom planu, odavno zauzela pozicije. A one, sa aspekta država, nisu nimalo defanzivne. Takav stav stranaca kod naših državnih službenika izaziva nedoumice i zamagljuje suštinu procesa koji država mora da kontroliše u ime javnog interesa. A to je proces epohalne promene u oblasti medija, masovnih komunikacija, javnog informisanja i telekomunikacija. Malo pojašnjenje naše, domaće, konfuzije moglo bi da ide sledećim tokom.

Prvo, dok ne stvori jasno, praktično, primenljivo zakonodavstvo koje se poštuje, i to ne samo medijsko već i poresko i vlasničko, država ne treba ni da razmišlja o „povlačenju iz medija i telekomunikacija”. Pogotovo ne iz onih, za državne i javne interese najvažnijih, kao što su Telekom, Tanjug, javni RTV servisi, kako republički tako i lokalni. Evo jednog razloga. Ako se država povuče a, istovremeno, izbegne da tu oblast jasno reguliše, odmah posle digitalizacije na koju se obavezala, poplava komercijalnih kanala, domaćih i stranih, ugušiće ili daleko nadjačati nepristrastan glas javnosti, ali i glas onih platformi preko kojih država može neposredno da artikuliše i definiše svoju politiku i delovanje.

Dakle država, iz više razloga, te medije i telekomunikacione sisteme treba da ojača i unapredi. I to, prvenstveno, kroz bolju organizaciju sistema, i kroz bolji menadžment kvaliteta i sadržaja, a ne kroz dodatno upumpavanje budžetskih sredstava. Drugo, ako država odluči da „u jednom cugu” rasproda svoj udeo u medijima i telekomunikacijama, kao što je grad Beograd odlučio da jednokratno rasproda ogroman deo gradskih nekretnina, onda će doći u situaciju u kojoj nema direktan uticaj na tržišna kretanja, a ni direktan i opipljiv prihod od udela koji više nema.

Tu će se stvoriti situacija u kojoj se, po ko zna koji put, mukotrpno stečeno javno dobro, privatizuje zarad zadovoljavanja kratkoročnih često „pirotehničkih” ili „vatrogasnih” političkih interesa. A javni uticaj i interes će se svesti na kozmetičke igrokaze koji veličaju „sjajno lice” tržišne utakmice.

Kada se to desi u oblasti masovnih medija i telekomunikacija štete mogu biti trajne i nesagledive. Prvenstveno za sve one delikatne oblasti koje jednom narodu daju osećaj slobode, identiteta, pripadnosti, zajedništva i trajanja. A to su sloboda izbora i izražavanja, jezik, obrazovanje, nauka, kultura.

Povlačenje države iz medija, a da se nije regulisao odnos medija prema ovim važnim aspektima stvarnosti, znači autoukidanje, u velikoj meri, ne samo suvereniteta države već i temeljnih sloboda na koje stanovništvo ima pravo samim tim što živi u demokratskom društvenom uređenju.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Politika. 

Foto: UNS

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , , , , , , ,

Send this to friend