Medijski vakum

28. februar 2014. • Medijska politika • by

Televizijsko tržište u Srbiji nalazi se u stanju potpune recesije, a tehnološke promene u ovoj industriji idu toliko brzo da postojeći medijski zakoni zastarevaju matematičkom progresijom.

Tako je prilikom javnih rasprava o medijskim zakonima svima promaklo da je stanje na tržištu televizije i zakonske regulative toliko prevaziđeno da dozvole za emitovanje TV programa za 60 posto stanovništva Srbije, koji televiziju isključivo gledaju preko kabla ili IP TV servisa, uopšte više ne zavise ni od RRA, ni od Ratela, već pre svega od poslovne odluke kablovskih TV operatora.

Gledano po slovu postojećih zakona, kablovski TV operatori su obavezni samo da emituju javne TV servise, dok svi ostali, uključujući i TV emitere sa nacionalnom frekvencijom, nemaju zakonski garantovano mesto na listi programa kablovskih TV operatora.

Ovakav pravni vakuum nastao je potpuno spontano, očigledno bez ikakve namere, i posledica je višegodišnjeg progresivnog rasta tržišta kablovske televizije u Srbiji, tako da je umesto luksuza i dodatne usluge koja se posebno plaća, kablovska televizija vremenom postala uslov gledanja bilo kakvog TV programa, ali je stanje zakonske regulative ostalo potpuno prevaziđeno.

Tako nije nikakvo iznenađenje što je nedavno u Srbiji realizovana jedna od najvećih direktnih stranih investicija ikada, i to upravo u oblasti kablovske televizije, kada je jedna velika američka korporacija, kupila Telemax grupu i SBB za više od milijardu evra.

Tender za prodaju Telekoma Srbija, u koji je uključena i decenijama građena državna infrastruktura, propao je zbog nedostatka interesovanja investitora, a novi nije ni na vidiku, dok je jedna potpuno privatna kompanija, koja je tokom celog svog bitisanja bila u manje ili više otvorenom klinču sa državnim kompanijama, bez ikakve državne infrastrukture u svom vlasništvu, uspela da naraste do tačke da bude kupljena za cenu od preko milijardu evra.

Pored nesumnjive poslovne vizije Dragana Šolaka, koja se s obzirom na to kakva je Srbija država, graniči sa genijalnošću, ovo govori jako puno o tome koliko Vlade Srbije od 2000. godine do danas uopšte nisu shvatile gde u Srbiji leži potencijal za strane investicije i koliko je tržište kablovske televizije i interneta u Srbiji postalo ogromno i važno.

Telekom Srbija, umesto da na krilima državne infrastrukture koju je nasledio, bude tri puta veći od SBB-a, izlivao je i izliva i danas na desetine milione evra u politička sponzorstva u sportu, podmiruje partijske kadrove i apetite političkih stranaka svih Vlada, tako da ne čudi što je SBB u borbi na tržištu kablovske televizije pobedio nokautom.

Menadžment Pošta Srbije do 2012. godine, praktično je uništavao tržišnu poziciju PTT KDS kroz potpuno gašenje sredstava za marketing i promociju, tako da ne čudi što je samo u prethodnih godinu i po dana Pošta Srbije povećala prihode u oblasti kablovske televizije i interneta, a nove stope profita se sada mere milionima evra. Ipak, sve ovo što se desilo na tržištu kablovske televizije dovelo je i do nekih, veoma ozbiljnih posledica, i opasnog pravnog vakuuma koji se pod hitno mora zatvoriti.

Pre svega tu je distorzija domaćeg tržišta TV oglašavanja, gde su strani kablovski TV kanali počeli da prekrajaju svoje programe i umesto dozvoljenog reemitovanja, emituju program sa domaćim reklamama, koje po brojnosti i trajanju postaju duže od reklamnih blokova na domaćim televizijama sa nacionalnom frekvencijom. Oglašivački ugovori globalnih TV kablovskih kanala sa najvećim svetskim oglašivačima, spuštaju se i na lokalni nivo, dodatno kruneći oglašivački budžet velikih stranih kompanija u Srbiji.

Bez potrebe da plaćaju ogromne naknade koje nacionalni TV emiteri plaćaju Ratelu i RRA, strani kablovski kanali plivaju kao ribe u vodi, pokrivajući preko 60 posto stanovništva Srbije koji gledaju televiziju preko kabla ili IP TV servisa, dok praktično sve domaće televizije, od malih do najvećih, grcaju na ivici finansijskog kolapsa.

Tako je prosto indikativno koliko ključni nacionalni TV emiteri ulažu energije u lobiranje da se RTS nakon ukidanja pretplate potpuno gurne pod led ili u sprečavanje TV Nova da dobije još jednu nacionalnu frekvenciju, a sve kao posledica odumiranja tržišta TV oglašavanja u domaćim medijima. I sasvim na kraju, tu je i potpuni apsurd da faktički dozvole za emitovanje TV programa u Srbiji više ne izdaju državni organi, već o tome donose poslovne odluke kablovski TV operatori.

Tako je danas jasno da je Evropskoj komisiji u Beogradu, resornom ministarstvu, ali i svim strukovnim medijskim udruženjima, koji su učestvovali u beskrajnim javnim raspravama o medijskim zakonima, potpuno promakla činjenica da 60 posto stanovništva u Srbiji uglavnom nema izbora kada je reč o promeni operatora, posebno zato što i dalje većinu mreže čine analogni sistemi, gde opcije promene jednostavno ne postoje.

Stavljanje antene na krov, u velikom delu Beograda i drugih gradova, više nije opcija, tako da je to stanje potpune zavisnosti građana od izbora i poslovnih odluka kablovskih operatora.

Davanje u ruke kablovskim operatorima da sami odlučuju o tome koja televizija će biti na listi, u praksi je dovelo do toga da nacionalni emiteri, svih veličina i tematskih profila, pored svih ostalih izdataka, imaju i trošak plaćanja kablovskim operatorima za pravo da budu na listi programa, tako da se krug potpuno zatvara, a prostor za ucene i iznude svih vrsta postaje praktično neograničen. Od onih u kojima se guši konkurencija, do onih u kojima se guši sloboda govora i kritika vlasti.

Jednostavno, drastični rast broja korisnika kablovske televizije u Srbiji doveo je do stanja da se televizije sa decenijskom tradicijom, stotinama hiljada gledalaca i stotinama zaposlenih, mogu de fakto ugasiti jednim pritiskom dugmeta, a da pravila o pritisku tog dugmeta jednostavno ne postoje, nisu u domenu zakona, precizne must carry liste kanala od opšteg društvenog značaja, već u domenu čiste improvizacije.

Državni operatori mogu skinuti televiziju ako kritikuje vlast, bez da ikome išta objašnjavaju, tako da se stanje slobode televizije u Srbiji time vraća na nivo pre 1990. godine. Neprijatno blizu konceptu potpune, gvozdene kontrole KPJ nad svakom vrstom medijske kritike vlasti, i to je možda i najopasnija posledica postojećeg pravnog vakuuma u kome je zakonska medijska regulativa toliko prevaziđena, da ne samo što ne reguliše must carry sistem TV kanala na kablu, već uopšte i ne konstatuje postojanje IP TV servisa.

Ovaj vakuum takođe omogućuje privatnim operatorima da mogu skinuti konkurentske TV kanale ako konkurišu TV kanalima u vlasništvu samih TV operatora, što je takođe samo po sebi presedan kakvog nema u evropskom zakonodavstvu. Integracija kablovskih operatora koji imaju TV kanale u svom vlasništvu smatra se nedozvoljenom medijskom koncentacijom, zbog koje je svojevremeno Politika bila sprečena da i dalje u svom vlasništvu ima mrežu kioska. Ništa slično nije urađeno u oblasti kablovske televizije, tako da je i to jedno od otvorenih i nerešenih pitanja koje novi medijski zakoni treba da urede.

Postojeći medijski vakuum je neodrživ, tako da se sve svodi na stanje u kome nacionalni emiteri, bili oni na kablu ili na analognom sistemu nacionalnih i regionalnih frekvencija, nalaze pod pravom baražnom vatrom troškova plaćanja naknada Ratelu i RRA, ali i plaćanja sve većih naknada kablovskim operatorima za „uslugu“ neskidanja sa liste programa.

Dodajte tome enormne troškove koje emiterima nameće SOKOJ, masovni upliv stranih kanala na tržište oglašavanja i stanje ekonomske krize u Srbiji koja spušta budžete za oglašavanje na minimum, i jasno je zašto u Srbiji ne postoji televizija koja posluje pozitivno.

Postaje jasno da ako se neki red ne uvede, i brzo ne donesu adekvatni medijski zakoni, koji će na neki način zaštiti domaće medije, nivo štete bi mogao postati nenadoknadiv, a broj ljudi u medijskoj industriji Srbije koji će ostati bez posla meriće se hiljadama.

Tekst je objavljen u dnevnom listu Danas.

Foto: Danas

Print Friendly

Tags:, , , , , , , ,

Send this to friend