Država nije jasno definisala šta je državna tajna, a novinari sve češće odgovaraju zbog toga što odaju službenu informaciju, i kada je ona u interesu javnosti.

Zakon o tajnosti podataka, koji je donet pre dve godine (decembar 2009), loše funkcioniše, odnosno ne funkcioniše, navodi se u pismu koje je poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić prosledio Vladi Srbije. Poverenik smatra da Vlada nije donela najvažnije podzakonske akte i nije utvrdila bliže kriterijume za određivanje stepena tajnosti – „državna tajna“, „strogo poverljivo“, „poverljivo“ i „interno“. Od Vlade, međutim, nije stiglo rešenje – poverenik je dobio komentar da bi njegovi predlozi o ovoj temi „vratili Srbiju više godina unazad“. Dok Vlada nudi polemiku, umesto rešenja, novinari se sve češće nalaze pred optužbama da su odali državnu tajnu, iako niko sa sigurnošću ne može reći šta je to.

Nedavno je tužilaštvo u Novom Sadu podiglo optužnicu protiv novinarke Jelene Spasić i njenog urednika Milorada Bojovića, jer je „Nacionalni građanski list” (koji je u međuvremenu prestao da izlazi) u junu objavio strogo poverljiv „Izveštaj o stanju priprema za odbranu u Srbiji u 2010. godini”. Ko je odao državnu tajnu, koju je Ministarstvo odbrane prosledilo poslanicima na kućne adrese, postalo je manje važno od pitanja ko je nju objavio. Predstavnici državnih organa ne smatraju da bi građani Srbije trebalo da znaju da je sistem odbrane nespreman za bilo kakvu opasnost.

Novinarka i urednik se terete da su “neovlašćeno pribavili i objavili strogo poverljive podatke, kao i da su pružili pomoć učiniocu krivičnog dela za koje je propisana kazna zatvora preko pet godina“. Taj tekst je, kažu u tužilaštvu, „naneo štetu bezbednosti Srbije“.

“Ako bi danas izbio rat u Srbiji, dobrim delom se ne bi znalo ko pije, a ko plaća, pošto brojni državni organi i javna preduzeća ignorišu zakonom propisane pripreme za odbranu zemlje”, objavio je ovaj list.

„Neodgovornost onih koji žive i rade o trošku građana prema odbrani države ide dotle da čak nije moguće ni pobrojati s koliko ljudi, u slučaju rata, Srbija raspolaže. U 2010. počeo je postupak prikupljanja podataka o ukupnom stanju ljudskih resursa u sistemu odbrane, ali je nemoguće prikupiti podatke zbog neodgovornog odnosa pojedinih ministarstava i većeg dela opština i gradova”, navodi se u tekstu.

Da bi državna tajna trebalo da važi za državu, a ne za novinare smatra i poverenik Šabić, koji je od republičkog tužioca Zagorke Dolovac dobio uveravanja da neće biti suđenja po podignutoj optužnici i da će predmet biti vraćen u fazu istrage koja će biti proširena i na osobe čiji je posao bio da čuvaju tajnu.

U međuvremenu, komandant Žandarmerije Bratislav Dikić je, gostujući u emisiji „Između dve vatre“ na televiziji B92, gotovo kao islednik ispitivao novinara Jugoslava Ćosića odakle mu dokument koji je nosio oznaku „tajnosti“. Iako u dokumentu, kako kaže Ćosić, stoje podaci o tome kako se broj pripadnika ogranka u MUP-u povećava, uz strah građana da bi ponovo mogla biti formirana ozloglašena Jedinica za specijalne operacije, to je bilo manje važno od toga zašto novinar ima nešto što je tajno.

Sistem rada države u kojoj se do skoro zbog tajne išlo na robiju, izleda nije mnogo izmenjen. I dalje je bitnije ko je rekao, od toga šta je rečeno, a istrage i javne rasprave po tom pitanju retko stižu do stvarne suštine.