U raljama tabloida i države

11. avgust 2013. • Etika i kvalitet, Medijska politika • by

Činjenica je da mediji danas u Srbiji predstavljaju najomiljenije oružje za sukov s političkim neprijateljima i najprofitabilniju PR službu; da novinari žive na rubu siromaštva, a vlasnici se bore za opstanak svojih kuća; da ne postoje adekvatna regulativa i transparentan način finansiranja prevelikog broja medija… nije zato što se zaboravlja na posao zbog kojeg mediji i postoje- javni interes.

Pošto višegodišnji napori za uređivanje domaće medijske scene odavno liče na ono besmisleno rmbačenje sirotog Sizifa, sva je prilika da će cenjena gospoda iz Brisela i u tom sektoru morati da nam pomažu više nego što su se nadala i više nego što su do sada činila (a to nikako nije bilo malo).

Nakon što mu se Dragan Đilas požalio na ono što mu svakodnevno priređuju tabloidi, evropski komesar za proširenje Štefan File zvanično je saopštio da će primedbe u vezi s narušavanjem pretpostavke nevinosti i nepoštovanje zaštite podataka o ličnosti uvrstiti u oktobarski izveštaj Evropske komisije o napretku.

Mesec dana ranije, na konferenciji „Mediji između tranzicije i evropskih reformi“, održanoj 26. juna, šef političkog sektora Delegacije EU u Srbiji Luka Bjankoni ocenio je da je Unija zabrinuta zbog sporog donošenja medijskih zakona. „Medijska situacija nije nimalo ružičasta ni u finansijskom, ni u profesionalnom pogledu“, rekao je Bjankoni, napominjući da će svako dalje odlaganje reformi negativno uticati na medije i zaposlene u medijima.

Sve to, naravno, nije ništa novo i nepoznato, ali ovakve packe jedino su što pruža kakvu-takvu nadu za kakav-takav boljitak. Druge metode su očigledno omanule, pa je spisak najvećih problema srpskih medija teško napraviti. Čini se da zapravo nema ničega čime bi se novinari, urednici i medijski vlasnici mogli pohvaliti.

ŽUTO: Najočigledniji problem – mada nikako ne i jedini ili najveći – jesu tabloidi. Iako su savremeni mediji obično u nečijoj službi, domaći tabloidi u tome su otišli korak dalje i trenutno važe za ispostave svih onih koji imaju ili dovoljno političke moći, ili dovoljno novca da svoje neprijatelje bukvalno sahranjuju po naslovnim stranama. Naknadne tužbe, različite forme demantija, pa čak i sudske presude u korist onih kojima su tabloidi uništili (ili imali nameru da unište) karijeru i život, tu malo vrede: onog ko je osvanuo u „Kuriru“, „Informeru“, „Našim novinama“ ili sličnim izdanjima, neće oprati ni Dunav ni Sava. U očima javnosti oni će večno ostati krivi „za nešto“, šta god to bilo. S druge strane, političko-medijska čaršija već je naviknuta da iza tabloidnih napisa traži neku dublju poruku i da „između redova“ iščitava ko se kome i zašto zamerio.

U tom smislu, bilo bi zaista značajno da Štefan File održi obećanje i ovaj problem uvrsti u famozni izveštaj Evropske komisije. Tek tada bi, čini se, prst na čelo stavili oni koji tabloide filuju biranim informacijama, na taj način sudeći i presuđujući. Tek tada, naime, oni bi bili prinuđeni da biraju između civilizovanog (da ne kažemo evropskog ili briselskog) ponašanja prema medijima i do sada važeće polumafijaške, burazerske i beskrupulozne zloupotrebe javnog prostora. Već pomenuti Bjankoni takođe se osvrnuo na ovaj problem, kritikujući „curenje informacija iz policije, pravosuđa i državnih ustanova u pojedine medije“ i konstatujući da se takve „medijske igre nalaze na granici krivičnog dela“.

Tabloidno novinarstvo i tabloidno razmišljanje verovatno su razlog zbog kojeg mnoge važne teme s vremenom postaju nevidljive – zasenjene žutim i ružičastim sadržajima, više ne uzbuđuju nikog. Rat između Željka Mitrovića i Dragana Đilasa, recimo, postao je mnogo zanimljiviji od teme kojom je otvoren, a to je ponašanje marketinških agencija na medijskom tržištu. Pritom, to je tema koja odavno zaslužuje ozbiljnu analizu, a kojom niko ne želi i ne može da se bavi, jer time direktno ugrožava sopstveni opstanak na medijskom tržištu.

ČEKAJUĆI GODOA: Neadekvatna zakonska regulativa jedan je od najvećih problema domaćih medija, zato što direktno utiče i ne sve ostale medijske muke. S donošenjem seta medijskih zakona kasni se već mesecima, zbog čega i Brisel već pokazuje vidno nestrpljenje. U tom smislu, ključno je donošenje Zakona o javnom informisanju. Trenutno važeći zakon iz 2003. dva puta je menjan (2005. i 2009. godine), ali ni u jednoj formi nije se pokazao kao zadovoljavajući dokument. Medijska strategija usvojena 2011. predviđala je da novi zakon bude usvojen do marta ove godine, što se nije dogodilo. Štaviše, posle javne rasprave, raspuštena je radna grupa koja je radila na njegovom nacrtu, te se u ovom trenutku ne zna čak ni koja će se verzija zakona na kraju naći pred Vladom i poslanicima.

Upravo na problem kašnjenja – ne samo zakona, već i medijske reforme uopšte, osvrnuo se početkom jula predsednik Asocijacije medija Zoran Sekulić: „Reforma kasni, njen dalji tok je neizvestan, a medijska udruženja, nakon raspuštanja radne grupe, više nemaju mogućnost da prate i utiču na dalji tok tog procesa… Sve i da dobijemo najbolje zakone, pitanje je ko će to od medija dočekati, jer su razmere krize tolike da možemo da pričamo samo o pukom preživljavanju.“ Na skupu „Reforma javnog informisanja: prolazno vreme“, koju je organizovalo Nezavisno udruženje novinara Srbije, Sekulić je istakao i da su glavne posledice kašnjenja odlaganje povlačenja države iz medija i neizvestan početak projektnog finansiranja rada medija. Bilo je, naime, predviđeno da 1. januara 2014. u potpunosti prestane budžetsko i počne projektno finansiranje medija, ali će – čak i u slučaju da zakon bude usvojen već početkom jeseni – taj rok svakako biti pomeren. Ono što je takođe sigurno jeste da je ovakvim odugovlačenjem neko sigurno ućario ili finansijski, ili politički.

Radi se zapravo o jednom od ključnih razloga zbog kojih se i krenulo u kreiranje novog zakona – imajući u vidu da je netransparentnost finansiranja medija glavni element političko-biznismenskog upliva u uređivačku politiku, bilo je predviđeno da se mediji koji su u državnom vlasništvu privatizuju, a da država svoju pomoć upućuje ne onima koji joj se sviđaju, već onima čiji medijski projekti to zasluže. Za sada, država za medije izdvaja približno dve milijarde dinara. Iako veći deo tog novca odlazi medijima u javnom vlasništvu, ovakvo izdvajanje državu čini jednim od glavnih medijskih „klijenata“: onih koji, na osnovu svojih ulaganja, mogu da očekuju i određene medijske „usluge“. Raspodelom novca bez jasnih kriterijuma i stroge kontrole, država zapravo direktno kontroliše medije i utiče na kreiranje njihovog sadržaja, što je najočiglednije tokom predizbornih kampanja, ali sve više i na svakodnevnom nivou. Takođe, mediji koji po automatizmu dobijaju pare iz državnog budžeta u velikoj su prednosti u odnosu na one koji svoje pare moraju da zarade na tržištu, i predstavljaju im nelojalnu konkurenciju.

Netransparentnost finansiranja svakako je jedna od oblasti za koju se najviše interesuju i činovnici iz Brisela – tim pre što je izlazak države iz medija i prestanak budžetskog finansiranja bio jedan od uslova da Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU. U pismu koje je 22. jula agencijama Fonet i Beta uputio Generalni direktorat Evropske komisije za proširenje, navodi se da je u toj oblasti neophodan opipljiv napredak, da prvi rokovi već nisu ispoštovani, kao i da mora biti obezbeđena potpuna usklađenost „državnog finansiranja medija na različitim nivoima sa pravilima o državnoj pomoći, uključujući tu i finansiranje kroz reklamne kampanje iz javnih izvora“. Šefica Odeljenja za Srbiju Mirijam Feran, kao potpisnica pisma, još je saopštila da je od ministra kulture i medija Srbije „nedavno zatraženo da zvanično konsultuje Evropsku komisiju o nacrtima zakona o javnom informisanju i elektronskim medijima, kako bi se izbegla bilo kakva nesaglasnost sa zakonodavstvom EU“.

RUPA U DŽEPU: U međuvremenu, i to u formi hronične boljke, traje svakodnevna bitka medija za opstanak. Ekonomska kriza drastično je umanjila prihode od prodaje reklamnog prostora – neki izvori tvrde da ga je svela na trećinu nekadašnjih prihoda, a broj medija i dalje je uglavnom nepromenjen. Pošto je iznos smanjen, a broj njegovih korisnika ostao isti, logično je da je svakom korisniku pripalo manje. Prema podacima Agencije za privredne registre, u Srbiji ima više od hiljadu medija, što je izuzetno velik broj u odnosu na broj stanovnika. To sve u prevodu znači da se dobrom delu medija crno piše i da mnogih od njih uskoro neće biti.

Situacija u štampi verovatno je i najgora. U poslednje tri godine, profitabilno su poslovala samo četiri dnevna lista, dok skoro polovina nedeljnika ne posluje s profitom. Takva situacija direktno utiče na sadržaj medija, i u smislu uređivanja, i u kontekstu neposrednog novinarskog rada. S jedne strane, vlasnici, direktori i urednici prinuđeni su da „budu dobri“ ili s političarima, ili s biznismenima, ili i s jednima i drugima. Obični novinari pak uglavnom jedva preživljavaju, te postepeno postaju vrlo podložni korupciji, autocenzuri i uticajima raznih vrsta. „Mediji se udvaraju publici ili državi i oglašavačima… Pritisak na medije će se pojačavati i sve je manje prostora za profesionalno delovanje“, rekla je u aprilu 2013. Jovanka Matić iz Instituta društvenih nauka

Pored malih privatnih medija, opšta besparica najteže je pogodila RTS. Plate mesecima kasne, malo je novih projekata, a za normalno funkcionisanje javnom servisu trenutno nedostaje približno 40 miliona evra na godišnjem nivou. U toj situaciji, pitanje je kako će novi način finansiranja – po svoj prilici, ukidanje pretplate i finansiranje iz budžeta – uticati na dalju sudbinu ove kuće. Po mnogima, to je najlošije moguće rešenje, koje se u više navrata pokazalo kao neuspešno, pre svega zbog toga što je omogućavalo jak uticaj države, tj. aktuelne vlasti, na sadržaj informativnog programa. Nisu, razume se, rešeni ni drugi problemi javnog servisa, a Zakon o elektronskim javnim servisima biće usvojen baš kao i Zakon o javnom informisanju – ne zna se kad, kako ni kakav.

S obzirom na činjenicu da danas u Srbiji mediji predstavljaju najomiljenije oružje za sukob s neprijateljima i najprofitabilniju PR službu; da novinari žive na rubu siromaštva, a vlasnici se bore za opstanak svojih kuća; da ne postoje adekvatna regulativa i transparentan način finansiranja prevelikog broja medija, nije zapravo ni čudo kako se zaboravlja na posao zbog kojeg mediji i postoje: javni interes kao ideal novinarske profesije, nešto je što se pominje još samo u udžbenicima. U čitavoj toj tužnoj priči, najtužnije je što će, pre ili kasnije, medijska agonija proizvesti generacije koje će se hraniti tabloidnim sadržajima, biti apsolutno podložne svakoj vrsti manipulacije, sklone da poveruju svemu o čemu ih iz senke obaveštavaju nepoznati vlasnici i politički ili finansijski instruirane sive eminencije… Koliko god se beznadežnom činila, situacija još uvek nije tako crna. Ima tu, oko nas, pametnog sveta koji se poslednjim snagama drži za ostatke zdravog razuma i pokušava da misli svojom glavom. Sat, međutim, otkucava i samo od strogoće Brisela i jačine njegovih šamara zavisi da li će taj i takav pametan svet ubuduće imati šta da čita, gleda i sluša.

Mi, sami, očigledno smo nesposobni da uredimo bilo šta, pa i medijsku scenu. Što je već tema neke druge tužne priče.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme br. 1178.

Photo: A. Anđić/Vreme

 

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , , , ,

Send this to friend