Sekira javne reči

30. novembar 2014. • Etika i kvalitet • by

Iako su u srpskim tabloidima glavne teme politika, političari i estrada, u njima svakako ima dosta mesta za „obične“ ljude – one koji nisu tražili medijsku pažnju, koji protiv nje nemaju apsolutno nikakav mehanizam odbrane, a koji pritom najviše osećaju njene posledice.

U poslednjem delu serijala posvećenog uticaju tabloida na naš politički i javni život, bavimo se uzrocima i efektima tabloidnog izveštavanja o osobama kojima se jednostavno desilo da se o njima piše, ali i o mogućim mehanizmima odbrane od tabloida.

Usred potrage za njegovom petnaestogodišnjom ćerkom, Igora Jurića tabloidi su optužili da je upravo on krivac za njen nestanak – navodno, zelenaši kojima je dugovao novac, oteli su devojčicu da bi kaznili oca.

Nakon što joj je u požaru izgorelo troje dece, Mirela Mikulčić najpre je optužena da se tragedija dogodila zato što je ona išla kod ljubavnika i u „provod“, a malo potom objavljeno je da je na zgarištu kuće našla jednu dečju nogu koju je sama pokopala u grobnicu izgorele dece.

Kada je Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče ubio trinaestoro svojih komšija, za zločin je u tabloidima okrivljena Kristina D, s kojom je njegov sin navodno bio u vezi.

Iako ovakve priče uveliko prevazilaze i najmaštovitiji holivudski scenario, one su se u srpskim tabloidima zaista dogodile. Naravno, slučajevi Igora Jurića, Mirele Mikulčić i Kristine D. nisu usamljeni. Oni su zapravo samo kap u moru sličnih primera – onih u kojima su do juče nepoznati ljudi dobili svoje mesto na naslovnim stranama i, najčešće bez trunke samilosti, označeni kao krivci za nezamislive zločine i tragedije.

Isto tako do juče nepoznate, neke od žrtava ovih zločina i tragedija danima su bile glavna medijska atrakcija, jer su u tabloidima do u detalj opisivane njihove muke – način na koji su silovane, gorele, premlaćivane, ubijane i posmrtno mrcvarene.

NEMA PRIČE, NEMA SLIKA: Za razliku od kampanja posvećenih poznatim ljudima, o čemu je ovde već bilo reči, slučajevi u kojima su tabloidi fokusirani na obične ljude nemaju prepoznatljivu i jasno formatiranu metodologiju.

Jedino pravilo koje proizilazi iz analize medijske arhive jeste da se ove priče stihijski razvijaju, da bi – u trenucima kada nema ničeg „novog“ i „uzbudljivog“, tabloidi jednostavno obogatili scenario „svežim“ i „sočnim“ detaljima koji obično nikada ne budu dokazani i koji su najčešće aktuelni samo jedan dan.

Baš tako, nastale su i gorepomenute storije. Kada o nestaloj Tijani Jurić nisu imali ništa novo da objave, tabloidi su objavili teoriju o očevim dugovima; kada je, u nedostatku nekih novih tragedija, trebalo opet oživeti priču o troje izgorele dece, pojavila se noga; kada je o Velikoj Ivanči već sve rečeno, bilo je logično da se nađe pravi „krivac“.

U tom smislu, slučaj Tijane Jurić (devojčice koja je nestala 25. jula, a pronađena je mrtva 7. avgusta ove godine) naročito je značajan, jer su se u njemu pojavili elementi koje smo prvi put videli.

„Neke vaše kolege su nam najavile da će ti mediji krenuti na suprotnu stranu, čim ne budemo imali neke nove konkretne informacije – samo zato što nemaju ništa novo da objave. Posle svega, to se i desilo, i objavili su tu priču o dugovima. U tom trenutku, Tijane nema deset-jedanaest dana, a oni pišu o meni“, kaže Igor Jurić za „Vreme“.

„Mene je tada najviše zabolelo to što sam se uvek trudio da svakom odgovorim na poziv, da svakom dam izjavu. Ja sam to radio zbog moje Tijane. Nismo znali gde nam je dete, mislili smo da nam je dete živo. Dakle, zato sam odgovarao na svaki poziv. A za to me, eto, nisu ni pitali.“

Samo dan pre nego što će teorija o zelenašima biti objavljena, najpre u „Informeru“, a zatim i u „Kuriru“, novinar jednog od ovih tabloida bio je u kući Jurića gde je pravio reportažu, ali nije ni pomenuo ono što se u njegovim novinama već pripremalo.

Tek posle objavljivanja priče, zatražen je Jurićev komentar ili demanti, ali on odbija da razgovara. Tu počinje nešto o čemu nikada do tada nije bilo reči i što će, bude li ikada konkretno dokazano, moći da se smatra jednom od najsramnijih epizoda u istoriji srpskog novinarstva.

„Posle toga, od jednog tabloida sam putem i-mejla dobio poruku da, ukoliko ne budem hteo da govorim, oni neće objavljivati slike mog deteta kao što su planirali. Pošto sam se još nadao, ja sam onda dao izjavu, a sutradan je ona pronađena mrtva. Oni su se kasnije izvinjavali, ali sigurno je da se ne bi ni izvinjavali da mejl nisu poslali sa službene adrese, da ga nije poslao zamenik urednika tog lista, da nisam imao dokaz.“

Ucenjivanje oca nestalog deteta i čista manipulacija njegovim očajem, kada bi se pravosuđe ovim slučajem bavilo i kada bi navodi Igora Jurića dobili i sudsku potvrdu, ipak bi ostalo jedinstven primer „proizvodnje“ informacija.

Arhiva, s druge strane, obiluje primerima koji su bili mnogo jednostavniji za realizaciju: onima u kojima su iskorišćene komšijske priče i glasine, a na osnovu njih napravljen atraktivan scenario. To je, recimo, slučaj s već pomenutim primerom devojke Krstine D, koja je označena kao jedan od mogućih krivaca za masakr u Velikoj Ivanči u aprilu 2003.

Najpre su navedeni iskazi komšija po kojima je sin ubice Ljubiše Bogdanovića bio u vezi s Kristinom, da bi prvi sledeći korak bila moralna analiza njenog lika i dela. Pisalo se tako da je Ljubiša govorio kako neće „kurvu za snaju“, kako se priča da se ona „sastajala s drugim muškarcima“, kako su „neki tvrdili da je prostitutka“. Sve to i dodatno je objašnjeno, opet rečima upućenog komšiluka: „Uništilo ga je, kažu komšije, to što je izgubio posao, plašio se za egzistenciju, a sin Branko krenuo da arči ušteđevinu na kurvu.“

Iako je Kristina D. više puta negirala ovakve navode, iako je rekla da ima dečka i da nikada nije bila problematična, iako joj u tabloidima nije navedeno puno ime i prezime (imenovana je, istina, na jednom veb-portalu), postavlja se logično pitanje da li će ona ikada moći na miru da živi u selu u kojem se svi poznaju i gde ne može da se sakrije iza inicijala.

Da li će, recimo, moći da se uda, a da neko ne prokomentariše njenu „istoriju“? Da li će njene komšije ikada zaboraviti da je reč o „kurvi“? Da li će iko njen ikada biti oslobođen ovakvog „nasleđa“? Teško da je to moguće. Njen život je na ovaj ili onaj način uništen. A priča je trajala dan-dva i sama po sebi sigurno nije privukla mnogo čitalaca.

„Za tabloide je tuđa privatnost najveća dragocenost – naravno ne vrednost koju štite ili granica koju ne prelaze, nego prostor za novinarske podvige. Sve tajne i otkrića kojima se bave uglavnom su iz domena privatnog. I tu nema nikakve razlike, privatnost običnih ljudi je podjednako dobra roba kao i privatnost poznatih“, objašnjava za „Vreme“ Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Po njenom mišljenju, patnje i problemi običnih ljudi manje su zanimljivi za širu javnost, ali to tabloidima omogućava da „po njihovim životima mogu da kopaju još gore“ kako bi pokazali da svačiji život može postati pakao.

„Često vređaju ili ponižavaju njihova osećanja sa još manje osetljivosti nego za javne ličnosti. To može neuporedivo teže da razori živote ljudi koji nisu navikli na takvu izloženosti“.

Odliv i sipanje: Osim prema onima koje su naciljali kao potencijalno odgovorne za zločine ili tragedije, ovdašnji tabloidi nisu mnogo milostiviji ni prema deci. Svakodnevno se dešava da se u tzv. crnoj hronici objave podaci koji otkrivaju identitet maloletnika (što zabranjuju i zakoni i Kodeks), ali i tu postoji slučaj koji se na neki način izdvaja.

U decembru 2011. bračni par P. skočio je sa šestog sprata samačkog hotela na Zvezdari držeći u naručju svog sina Milana, koji je jedini preživeo pad. Svi mediji, pa i tabloidi, utrkivali su se tada ko će objaviti detaljniju i poetičniju priču o ovom dečaku. Srećom, sve je to brzo zaboravljeno nakon što je on ozdravio i poveren je brizi rođaka – činilo se čak da će i objavljivanje njegovog imena i prezimena proći bez značajnijih posledica na dečakov dalji život.

No, dve godine kasnije, u novembru 2013, pokazalo se da se od medijske pažnje ponekad pobeći ne može. Naime, „Kurir“ objavljuje da je dečak „ni živ, ni mrtav“, da jedva hoda, da ne govori, da se „na svaki dodir uznemiri“, da ima svega 12 kilograma, da stalno povraća i da, po svemu sudeći, njegova rodbina ne brine o njemu na najbolji način. Javnost se uznemirila, ali ne zadugo.

U emisiji „Ekskluziv“ TV Prve, snimljenoj samo nekoliko dana nakon toga, prikazano je dete koje sasvim normalno reaguje na okolinu, a koje je autorka priloga opisala kao raspoloženog i veselog dečaka: „Njegova interakcija je zadivljujuća, pokazivao mi je crteže, igrao se sa mnom, zapitkivao me…“

Zašto je to urađeno? Kome je bilo neophodno da nanovo otvara zatvorenu priču i povredi kako dečaka tako i ljude oko njega? Ako imamo u vidu da je puno ime i prezime ovog deteta objavljeno i na samom početku, ali i u priči o njegovim navodno teškim psihološkim problemima, logično je zapitati se kako će mu biti kad odraste, pa ga drugovi „proguglaju“. Kako će se osećati kad ga neko bude pitao da li je istina da je pao, da su ga roditelji bacili sa šestog sprata? I kao da to nije dovoljno, kako će on sam gledati na svoje rođake koji su ga othranili, pošto pročita da je kod njih bio „ni živ, ni mrtav“?

Iako se ovakva pitanja u njihovom slučaju ne postavljaju, važno je ipak napomenuti da tabloidnog tretmana nisu pošteđena čak ni mrtva deca. I tu je slučaj Tijane Jurić vrlo ilustrativan. Nakon što je pronađena, a osumnjičeni za njeno ubistvo uhapšen, danima su se tabloidi bavili svakim detaljem ovog zločina – od mesta na kojem je silovana, do načina na koji je to urađeno.

„Samo je policija znala šta se dešavalo te noći, zato što im je ubica dao taj iskaz. Policija je svoj posao odradila više nego profesionalno, ali baš su mi oni i rekli da ne čitam novine, jer i kod njih ima nekoga ko će za novac reći svašta“, kaže Igor Jurić u razgovoru za „Vreme“.

„Ne mogu da razumem koja je svrha, da li čitalac mora da zna svaki detalj ubistva nevinog deteta. Bolesno je to i čitati i pisati. I zaista, mi nismo čitali, ali su se jedne novine slučajno našle u kući i kada je to pročitala, moja žena je pala u nesvest. Takođe, njeni drugovi su to čitali, njene drugarice. Koja je poruka? Dovoljno je bilo reći da je oteta, zlostavljana i ubijena. Čak sam i zvao neke novine i molio ih da prestanu s tim, a oni su obećali da neće više.“

O moralnom i profesionalnom aspektu ovakvog načina izveštavanja ne moramo ni da se zapitamo: takve stvari u medijima jednostavno nisu dozvoljene. Opis mučenja i zlostavljanja nije u javnom interesu, uznemirava javnost i, povrh svega, urušava dostojanstvo žrtve. S druge strane, međutim, jako je važno pitanje izvora informacija, koje pominje i Igor Jurić. Kako i zašto policija dozvoljava da joj tabloidi budu razglasna stanica za detalje koji ne bi smeli da izađu iz njihovih redova?

„Svaki put kad se poverljivi podatak, odnosno dokument, nađe van nadležnih državnih institucija, neko je učinio krivično delo, ili bar najteži disciplinski prekršaj za koji bi trebalo da sledi razrešenje ili otkaz. Ali pošto ni razrešenja ni otkaza nema, a mi čitamo i gledamo operativne podatke svaki dan, jasno je da to nije ‘odlivanje’, već ‘sipanje’ u tabloide. Dakle, to se namerno radi.

Tendenciozno, manipulativno, selektivno – kako bi se postigao cilj koji institucionalno ne može ili ne sme da se postigne. Na to sam mislio kada sam u godišnji izveštaj za 2013. godinu upisao ‘tabloidizaciju države’“, kaže za „Vreme“ zaštitnik građana Saša Janković.

NIŠTA FINO I SUPTILNO: Kad smo već kod problematičnih izvora, slučaj Tijane Jurić i na tom planu donosi nešto novo, što bi tek trebalo da bude dokazano. Naime, Igor Jurić i za „Vreme“ i za neke druge medije pre toga, tvrdi da ima pouzdanu informaciju da „jedan tabloid stoji iza angažovanja advokata Tijaninog ubice“.

Kako će i da li će ova informacija biti potvrđena, za sada nije poznato, ali ona – imajući u vidu ovdašnje prilike – uopšte ne deluje neverovatno. Pre i tokom suđenja, teško da postoji bolji izvor od optuženog, a on će sigurno biti voljan da priča onima koji su mu platili odbranu.

Inače, posebno poglavlje u storiji o izveštavanju tabloida o „običnom svetu“ odnosi se baš na ljude osumnjičene da su počinili neki zločin. Tu je, zapravo, tabloidima i najlakše – identifikujući se sa žrtvom i njenom porodicom, javnost lako zaboravlja da i osumnjičeni, ma kako bili čvrsti dokazi protiv njih, takođe imaju svoja ljudska prava. Između ostalog, tu spada i pravo na pretpostavku nevinosti.

No, umesto toga, u tabloidima se redovno pojavljuju ne samo presude, već i predlozi izmene zakona – 2005, kada je trogodišnja Katarina Janković preminula od posledica seksualnog zlostavljanja, a njen očuh Mališa Jevtović bio osumnjičen za taj zločin, „Kurir“ je objavio naslov „Monstruma na smrt“, s tim da se sa slova cedila nacrtana krv.

Bio je to zapravo logičan nastavak napisa u kojima je prikazan svaki detalj devojčicinih muka, uključujući i slikovite prikaze kako joj je očuh „stao nogom na leđa i pocepao jetru“.

„Mislim da sve nasilnike, ma kog doba ili godina, treba brutalno staviti u medije. Ako su maloletni, onda njihove roditelje, jer nisu deca kriva sama. Kako ja mogu da izveštavam o tom događaju, na način koji vi tražite od mene? Mi smo ponekad preterivali – ono kada kaplje krv i slično, ali mislim da smo mi reagovali onako kako su reagovali obični ljudi“, objašnjava za „Vreme“ Sveta Marjanović, jedan od tadašnjih urednika „Kurira“.

„Nismo reagovali kao novinari, već kao obični ljudi kojima se to dešava. Meni stomak igra kad to vidim i nemoj da me teraš da budem fin i suptilan! Znam da ćemo tako da proizvedemo buku i dreku, ali mislim da to treba da radimo.“

Pošto sličan stav imaju i mnogi drugi ljudi iz struke, postavlja se logično pitanje o tome da li novinari uopšte smeju da reaguju kao „obični ljudi“. Da li je ovakav stav razumljiv i blizak čitaocima? Da. Da li novinari smeju da sude i presuđuju? Ne. Pre svega zato što mogu da pogreše u proceni i tako unište nevinog čoveka, a potom i zato što su za suđenje i presuđivanje zaduženi neki drugi i stručniji ljudi.

Običnim ljudima (pa i novinarima kada su van redakcija) dozvoljeno je da privatno misle i osećaju šta god hoće, ali javna reč ima posledice o kojima se mora voditi računa – koliko god se to novinarima i urednicima sviđalo ili ne sviđalo.

U ovom i prethodna tri broja „Vremena“ bavili smo se ulogom tabloida na srpskoj političkoj i javnoj sceni, još jednom potvrđujući da oni u najvećoj mogućoj meri utiču kako na političke tokove tako i na opštu atmosferu u društvu.

Na primeru izveštavanja o običnim ljudima možda se najjasnije vidi njihova moć da jednim potezom izmene ili unište nečiji život, ali to – imajući u vidu širu sliku – nije i najvažnija posledica njihovog delovanja. Otvorena agitacija za ovu ili onu političku opciju, medijsko čerečenje političkih neprijatelja, žigosanje i vređanje svakog ko misli drugačije od njih i, zbog svega toga, širenje straha od njihovog izveštavanja, samo su deo onoga zbog čega bismo nad problemom srpskih tabloida svi zajedno morali mnogo više da se zamislimo.

Jer, njihova moć sve je veća, njihovi patroni sve bezobzirniji, a sekira kojom mašu nad glavom svakog od nas pre ili kasnije pogodiće svoj cilj.

Tekst je objavljen u nedeljniku Vreme

Foto: UNS

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , ,

Send this to friend