Mediji u Srbiji – Širom zatvorenih očiju

26. maj 2012. • Etika i kvalitet, Medijska politika, Novinarstvo • by

Srbija kao “delimično” slobodna zemlja – pitali smo urednike i medijske stručnjake da li sloboda može biti polovična i šta medije koči da budu potpuno slobodni.

Nedavni izveštaj američke nevladine organizacije Freedom house o slobodi medija nije izazvao veliku pažnju među medijskim radnicima u Srbiji, iako je, verovatno trebalo. Izveštaj je stigao na Svetski dan slobode medija, ali je izborna kampanja ubrzo i već očekivano, proglasila sveopštu tišinu. Mediji su olako prihvatili da o sebi ćute. Srbija se, prema tom izveštaju svrstava u „delimično” slobodne zemlje i sa tim “polu-slobodama“ u rangu je sa zemljama u regionu, a šire gledano u istoj je grupi sa Burkinom Faso, Tanzanijom, Južnim Sudanom i tek “demokratizovanom” Libijom i Egiptom.

Freedom house u svom izveštaju o medijima (što je samo deo istraživanja) zemlje deli na slobodne, delimično slobodne i neslobodne (free, partly free, not free). Istraživenje objavljeno 2012. odnosi se na prethodnu godinu, a obuhvata 197 zemalja čije su medijske slobode rangirane prema: protoku informacija, dometima štampe i radiodifuzije, kao i slobodi plasiranja vesti na internetu. Studija takođe ocenjuje raznovrsnost vesti koje su dostupne u javnosti, bilo da su izvori lokalni ili internacionalni, zatim pravni ambijent u kojem mediji rade, stepen političke kontrole, ekonomske pritiske i kršenje sloboda od ubistava do drugih načina zloupotrebe i pritisaka bilo da ih vrši država ili neki drugi akteri.

U najnovijem izveštaju, od ukupnog broja zemalja 66 su dobile ocenu “slobodne”, 72 “delimično slobodne”, a 59 “nisu slobodne”, što je prema procentu svetske populacije – 14,5% onih koji žive u zemljama punih medijskih sloboda, 45% građana koji žive u zemljama delimičnih sloboda, 40% stanovnika medijski neslobodnih zemalja. Slobodne su one koje imaju do 30 poena, u delimično slobodne spadaju države koje imaju od 31 do 60 poena, a zemlje koje su “sabrale” veći broj poena od 60, iz ugla novinara, nisu poželjno mesto za rad.

Sa “osvojenih” 35 poena, Srbija je delimično slobodna zemlja i nalazi se na 75. mestu, što je lošije od prethodnog plasmana, kada se sa 31 poenom plasirala na, takođe nezahvalno, 72. mesto.

Prema mišljenju dugogodišnje novinarke i urednice, a sada predsednice Udruženja novinara Srbije Ljiljane Smajlović rejting ne iznenađuje, jer su na isti način rangirane i zemlje u regionu.

“Ocene variraju iz godine u godinu zavisno od toga da li je neki novinar ubijen ili pretučen, što automatski snižava rejting države, pa smo povremeno bolji, a onda opet lošiji od Hrvatske, na primer. Fridom haus koristi relativno ujednačenu metodologiju, koja ipak sporo i neadekvatno reaguje na nagle udare na slobodu štampe kakav je u Srbiji zabeležen 2009, prilikom usvajanja izmena Zakona o javnom informisanju. Efekat tog udara osetio se u ukupnoj oceni slobode štampe u Srbiji tek dve godine kasnije, jer se podudarilo da je, u godini kada je usvojen sporni zakon, Fridom haus prestao da rangira našu zemlju zajedno sa Kosovom, pa se Srbija automatski počela bolje kotirati kada joj više nisu pripisivani gresi poput zastrašivanja i prebijanja novinara na Kosovu”, objašnjava Smajlovićeva.

Prema njenim rečima, Fridom haus vodi računa o pravnom okviru za slobodu medija, a najviše poena nosi ocena o tome da li ustav predviđa slobodu medija i da li se ta ustavna odredba primenjuje u praksi. Zatim, kaže Smajlovićeva, procenjuje se da li krivični zakon ometa novinare u radu, a nešto manje poena zavisi od toga da li se u zemlji kleveta tretira kao krivicno delo i da li je izvršena depenalizacija tog dela.

“Važno je i to da li su sudovi nepristrasni i da li nezavisno sude, da li je moguće kritikovati državne službenike ili ih zakoni posebno štite, postoje li nezavisne ustanove koje prate primenu novinarskih kodeksa i da li je moguće pokrenuti medij bez većih zakonskih ili materijalnih problema i ograničenja”, ističe predsednica UNS-a.

Preventivna autocenzura

Međutim, česti medijski “ekcesi” o kojima je ovaj sajt već izveštavao (poput hajki na novinare koji odaju nedefinisanu državnu tajnu) i katastrofalan ekonomski položaj najvećeg dela novinara, svrstavaju medijske radnike u “ranjivu” grupu i umesto da postaju čuvari društva, vrlo često pribegavaju autocenzuri pre uredničke cenzure, a zatim i podležu različitim vrstama pritisaka. Skorašnji izbori pokazali su da su mediji prvi na udaru različitih kritika i da zbog lošeg stanja u profesiji i lošeg odnosa medija prema sebi, novinari I urednici često trpe različite optužbe, a katkad bivaju “kante za otpatke” politikanstva, gde su novinari često okrivljeni I gde niko nema odgovornost za vlastitu reč jer su “mediji pogrešno preneli”. Stiče se utisak da je “delimična” sloboda nemoguć pojam, jer se sloboda ne može relativizovati.

“Sloboda se u novinarstvu otima, imate onoliko slobode koliko hoćete da uzmete, naravno ako ste spremni da platite cenu toga. Prirodna je potreba svih ljudi, i političara i biznismena i intelektualne elite da kontrolišu medije i manipulišu njima kao što je prirodna podreba novinara da se odbrane. Nikada ne postoji konačno dosegnuta sloboda i stanje. Pitanje je da li vi hoćete to da uradite”, kaže glavni i odgovorni urednik lista “Politika” i autor emisije “Stav Srbije”, Dragan Bujošević.

Prema njegovim rečima, postoji najmanje tri tipa prepreka koje onemogućavaju medijima da dosegnu nešto veću slobodu. “Pre svega ima veliki broj medija koji ekonomski ne mogu da opstanu i upravo oni jesi skloni tome da služe različitim interesima za male pare. Drugo, u ovom društvu je razoren sistem vrednosti i mnogim ljudima koji se bave ovim poslom važnije je da budu poznati nego da budu dobri novinari. Mi nemamo, kao ni u svim drugim oblastima, izgrađena pravila profesije, imamo kodeks profesije, ali ga različito tumacimo. Imamo samoregulatorna tela, ali ih ne poštujemo kada se ne slazu sa nama. Nismo uspostavili jasne standarde i autoritete – kao što je ovo društvo nesređeno takvo nam je i novinarstvo”, objašnjave Bujošević.

Bez jasnih, ispravnih i izabranih autoriteta, oni su se nametnuli sami – kroz politiku i vlasništvo. Česte su optužbe da medijski mrak nikada nije bio veći – da je ogromna vlast koncentrisana oko nekoliko ličnosti, a da je vlasništvo nad sredstvima informisanja potpuno nepoznato. U prilog “ujednačenoj” misli stavlja se tvrdnja da nema novinarskih imena među novim generacijama, već da su velika novinarska imena oni koji su slobodu osvojili u trenucima potpune neslobode – stavljajući život na kocku, ali slobodnu misao na papir.

“Bolji od zdravstva i železnice”

“Srbija ni posle 5. oktobra mitske 2000. godinie nije bila u vrhu zemalja koje se mogu dičiti potpunom slobodom i uvek se kretala u srednjem rangu. Sad je srednje razvijena zemlja sloboda”, kaže glavni urednik nedeljnika “Vreme” Dragoljub Žarković.  Za njega, međutim, medijska slika nije toliko pesimistična, imajući u visu četiri faktora zbog kojih sloboda nije ograničena.

“Bavljene novinarskom prefesijom je slobodno, nema nikakvih uslova, licenci. Zatim, pristup internetu je apsolutno otvoren, pristupnost medijima iz inostranstva je potpuna (ko zna jezik I može da ih prati) I ne postoje formalne prepreke za osnivanje medija”, ističe Žarković.

Na pitanje, zašto onda sloboda nije potpuna, Žarković objašnjava da medijski sistem nije izolovan iz ostalih sistema. “Mi smo u permanentoj ekonomskoj i društvenoj krizi i medijska industrija je nedovoljna sama sebi i mora da traži partnere. Jedan ili dva imaju ekonomsku nezavisnost, ali nema nijedan koji ima potpunu slobodu”, kaže urednik “Vremena”.

“Ni porodice nisu nezaivisine od okolnositi, a tek nisu mediji. Ako se se situaicija bude popravljala, mediji ekonomki samostalnijii, popravićemo se i mi. Novinarui u 95 odsto slučajeva rade za bedne plate i to doprinosti da budu podložnijii oblicima korupitivnog ponašanja. Kada uporediite sa drugim velikim sistemima – zdravstvom , poštom, železnicom videćete da mediji I nisu tako loši koliko su ovi druigi loši”, zaključuje Žarković.

Profit kao mera slobode?

Problem (ne)transparentnosti vlasništva dominantan je kada je o slobodi izražavanja reč. Pre svega zato što novinari nemaju mogućnost da se bave temama koje na bilo koji način ugrožavaju vlasnike iz ekonomskih centara moći, koji su često nepoznati, odnosno samo se naslućuju, a sa druge strane čitalac ne može jasno da vrednuje informaciju ako ne zna koja struktura finansira dati medij. Dnevni list “Blic”, jasno je pokazivao sopstvenu orijentaciju tokom izborne kampanje, ali njegov urednik kaže da transparentno strano vlasništvo kompanije Ringier daje potpunu slobodu uređivanja.

“U Srbiji su mediji uglavnom pod kontrolom vlasti ili su u prikrivenom vlasništvu, koje kontroliše vlast. Postoji nekoliko slobodnih medija, svega, i oni su kao što je, naša kuća, u stanom vlasništuvu i imaju uredničku slobodu”, ističe Veselin Simonović, urednik dnevnog lista „Blic”.

On navodi primer lista Danas koji je u vlasništvu novinara i urednika I koji, kako kaže, ima slobodu, ali je “delimično zavisan zato što ekonomski teško opstaju”. U takvoj situaciji listovi moraju dap pave određene kompromise. Simonović je po tom pitanju isključiv – osim magazina sa manjim tiražom koji su u vlasništu novinara i urednika, ostalo se ne može nazvati novinarstvom.

“Imamo medije koji reketiraju, koji su u rukama polu tajkuna, polu mafijaša, imamo televizije koje su zajedno u velikoj krizi i onda prodaju dušu đavolu. Imamo Javni servis koji nije Javni servis već partijsko glasilo. Tržište u Srbiji je suviše slabo da bi moglo da obezbedi medijima dovoljno oglasa od kojih bi mogli da žive, da bi oni na osnovu toga mogli da budu samostali i nezavisni. Samo mediji koji imaju profit, nebitno koliko, mogu da budu slobodni. Profit je mera slobode medija u Srbiji”, zaključuje Simonović.

Urednik sektora za nove medije RTS-a i autor emisije “Oko” Zoran Stanojević smatra da se ne može govoriti o punoj slobodi medija ukoliko ne postoji finansijka nezavisnost vlasnika medija i vlasti. Tome, kaže Stanojević, doprinosi i to što u Srbiji ima previše medija, pre svega elektronskih sa nacionalnim frekvencijama čime se ukupan medijski budžet “rasparčava na previše strana”.

“Drugi veliki problem je desetogodišnji procep tokom devedesetih, kada je veliki broj novinara u najboljim profesionalnim godinama nasilno prekinuo karijeru, a neki mediji ostali su bez svoje “novinarske škole”. Nije bilo prenosa znanja unutar redakcija, što je neophodno za razvoj medija i “osvajanje” medijskih sloboda. Otud je ostala praksa da svaka promena vlasti vodi i preteranim promenama u medijima, nastojanjima da se “prilagodi novim okolnostima” što nikako ne doprinosi razvijanju medijskih sloboda”, zaključuje Stanojević.

Očigledno je da će za konsolidaciju demokratije, a samim tim i za osvajanje dokučivih sloboda trebati još vremena, odnosno da će taj posao morati da dovrši ili započne naredna generacija novinara. Taj proces će jedino biti moguć u pravnoj državi, koja ne bi trebalo da bude nedostižan cilj, kako nam trenutno izgleda ideja o slobodnim medijima.

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , ,

Send this to friend