Ima li kredibilitet cenu?

26. novembar 2012. • Etika i kvalitet, Novinarstvo • by

Uredništvo jednog nedeljnika obavezalo je novinare da od sagovornika traže oglase, izveštači najčešće ne objavljuju ko im je platio putovanje u inostranstvo, dopisnica jednog dnevnog lista iz grada na jugu Srbije od gradonačelnika dobija oko milion dinara godišnje za ažuriranje sajta gradske uprave…

U prvom slučaju teško da će novinar moći da radi svoj posao ako je prinuđen da u isto vreme misli i na to koliko novine mogu da zarade ili, sasvim moguće, izgube ako se sagovorniku ne dopadne intervju. U drugom, čitaoci i gledaoci ostaju uskraćeni za bitnu informaciju koja može da utiče na izveštavanje, a u trećem dopisnica neće moći objektivno da piše o radu gradonačelnika.

Sve su ovo uobičajeni primeri iz srpskog novinarstva, primeri koji se mogu nazvati korupcijom, a na koje su novinari, a i javnost uglavnom oguglali. Zbog takvih slučajeva (dodajmo i stalne priče o tome kako bogataši plaćaju povoljne tekstove o sebi ili, u krajnjem, plaćaju da se o njima ne pišu kritički članci) smanjuje se poverenje javnosti u novinare i medije, što ugrožava i ideju o punoj demokratiji u Srbiji.

Između ostalog, ovo su bili razlozi što je početkom juna radna grupa u kojoj su bili predstavnici Udruženja novinara Srbije (UNS), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Saveta za štampu i Agencije za borbu protiv korupcije u organizaciji OEBS-a napisala izmene Kodeksa novinara Srbije (u radnoj grupi bio je i potpisnik ovog teksta). Izmenjeni kodeks NUNS je usvojio na junskoj skupštini, a očekuje se da ga do kraja godine usvoji i UNS čime će zvanično stupiti na snagu.

Koje su glavne izmene u Kodeksu? Precizirano je kako treba postupati s poklonima, navedeno da novinar, urednik ili redakcija treba da objave ko im je platio putne troškove, ako put već nije obezbedio medij za koji rade. Radna grupa napisala je i preporuke medijima, koje nisu obavezujuće, ali bi njihovo usvajanje predstavljalo odličnu praksu, kakva odavno postoji u svim velikim svetskim redakcijama.

Preporučeno je redakcijama da na osnovu Kodeksa novinara Srbije sačine svoje kodekse kojima će precizno regulisati prava i obaveze novinara, urednika i vlasnika. Time bi se novinarima i uredništvu omogućilo da odbiju svaki pritisak vlasnika ili oglašivača.

„Poželjno je da novinari pri sklapanju ugovora o zapošljavanju, zajedno sa urednicima i vlasnicima potpisuju Kodeks redakcije. Time Kodeks postaje dokument na osnovu koga novinari i urednici mogu efikasnije da se bore za prava novinarske profesije. Kodeks redakcije mora da sadrži stav u kome se navodi da se njegovi potpisnici obavezuju da će poštovati norme Kodeksa novinara Srbije i norme Kodeksa redakcije“, navedeno je u zajedničkom predlogu izmena.

Kad izmenjeni Kodeks novinara stupi na snagu, biće neophodno založiti se za njegovu punu primenu, što znači da bi trebalo ojačati udruženja novinara kako bi mogla da snažno zastupaju prava novinara. Jer, osnovno je pravo novinara da ne radi po nalogu vlasnika ili urednika koji zastupa stav vlasnika.

Novinar mora da bude u službi javnosti. Urednik zato ima pravo da se suprotstavi vlasniku, novinar sme da odbije zadatak ako bi njegovim prihvatanjem prekršio Kodeks novinara, kao što ne treba da prihvati ni da se potpiše ispod teksta koji je uredničkom intervencijom značajno izmenjen.

U vezi sa obavezama novinara, u izmenama Kodeksa novinara navedeno je da novinar ne treba da izveštava o temama u kojima ima lični interes, uz jasnu napomenu da se neprimerenim neće smatrati „ukoliko novinar koji u nekoj stvari ima i lični interes izveštava o toj temi ako je u pitanju stvar od šireg javnog interesa (npr. novinar koji živi u jednom delu grada piše tekst o potrebi da se u tom delu grada izgradi nova škola)“. Takođe, „novinar/urednik ne bi trebalo da izveštava o temama u kojima ima lični, politički ili komercijalni interes, na primer kao član upravnog, nadzornog ili poslovnog odbora kompanije/organizacije/kluba, i slično“.

Posebno je bitna izmena kojom je preporučeno da je „sa novinarskom profesijom nespojiv rad u PR i marketinškim agencijama, agencijama za lobiranje, državnim organima i institucijama, kao i političkim partijama“. Sada imamo situaciju da neki novinari, uključujući i urednike vesti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, rade kao portparoli zdravstvenih institucija, sportskih klubova ili članova Vlade, što je klasičan slučaj sukoba interesa.

Novinar koji radi i u državnom organu ili instituciji ima neuporedivo veći pristup informacijama od onog novinara koji ima samo novinarski posao. Pritom, novinar koji ima dodatni posao u državnom organu neće informacije do kojih je došao u tom državnom organu iskoristiti da bi obavestio javnost o nekom slučaju korupcije, na primer, nego će je verovatno sakriti.

Kao novinari, treba da ovakve slučajeve primetimo, da o njima govorimo, zaustavimo ih i sprečimo nove. U suprotnom, javnost će izgubiti i ono malo vere u kredibilitet novinara i medija.

Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Link, br. 102/103 ( jul/avgust/septembar 2012.). Celokupan sadržaj ovog broja dostupan je i u online izdanju

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , ,

Send this to friend