Jedan od mnogih izazova sa kojima se postrevolucionarne zemlje suočavaju tiče se novinarstva i medija.

Slobodni, raznovrsni i odgovorni mediji preduslov su za funkcionisanje demokratije, ali oni, zauzvrat, zahtevaju doprinos kvalifikovanih saradnika – profesionalnih novinara i zainteresovanih građana. Ipak, dostići to nije jednostavno.

Na poslednjoj konferenciji u Briselu “Budućnost medija – pravila, politika i moć” (Media Futures – Policy, Politics and Power), koju je organizovala Evropska susedska novinarska mreža, ENJN, (European Neighbourhood Journalism Network), poljski novinar i aktivista za prava građana Konstanti Gebert (Konstanty Gebert) upozorio je na  jednu pravilnost – tranzicija ka slobodnim i demokratskim medijskim sistemima može biti teška za revolucionare, isto koliko i za glasnogovornike starih autoritarnih režima.

Okretanje prekidača

“Svi smo živeli u zemljama koje su imale zvanično novinarstvo koje izgledalo kao pravo, kao što preparirana ptica izgleda kao prava, samo što ne može da leti”, rekao je Gebert. Nevezano za individualnu krivicu i stepen umešanosti, novinari koji su služili starom sistemu, obično ne mogu odjednom da okrenu prekidač i “ugase” svoj stari angažman”, i pokažu prikladno izveštavanje pod pokroviteljstvom novog sistema. Mnogi od njih, međutim, nastavljaju da rade na svojim pozicijama još neko vreme, ili zbog inertnosti postojećih medija, ili zbog toga što njihove veštine omogućavaju da čitava organizacija nastavi da funkcioniše.

Istovremeno, oni koji propagiraju političke promene, tj. pobednici revolucije, takođe moraju da se  prilagode novom razvoju situacije, da ne bi prebrzo izgubili legitimitet i kredibilitet koji su stekli kao “ilegalni” aktivisti. Neophodno je da izbegnu ideju o samoispravnosti i pokroviteljskoj ulozi  i da istovremeno ne dozvole da ih novootkrivene slobode udare u glavu kao bumerang.

Gebert je govorio iz iskustva. Nakon što je pokret Solidarnost (Solidarność) 1989. godine uspešno skinuo komunistički režim u Poljskoj, nekadašnji ilegalni novinari su shvatili da moraju da “motre” na svoje prijatelje, koji su dospeli do vladinih kancelarija, istom merom kao što su motrili na komuniste. Čitaoci su protestovali kada je Gazeta Wyborcza (Izborni list, koji je potekao iz Solidarnosti) počeo da daje podršku određenim kandidatima. Umorni i prezasićeni od uputa šta da misle, publika je zahtevala objektivne informacije i analize.

Principi novinarstva

Postkomunistička Poljska značajno je profitirala od tajnih opozicionih medija koji su funkcionisali u doba starog režima. “Jedina stvar koju smo mi u opozicionim medijima imali bio je naš kredibilitet”, kaže Gebert. “Ako bi nas vlast samo jednom uhvatila u laži i ako bi samo jednom dokazali da opozicioni mediji nisu govorili istinu, naš kredibilitet bi bio uništen. Na teži način smo naučili principe profesionalnog novinarstva”, objašnjava Gebert.

Druge zemlje u sličnoj situaciji (Gebert navodi primer Rumunije, ali primer može biti i region u kome se dogodilo „arapsko proleće“) nemaju nužno ovu vrstu samoobučene, iskusne i kvazi-profesionalne novinarske radne snage na koju mogu da računaju.

Ta okolnost čini još težim formiranje sistema slobodnih medija i otežava temeljnu reformu novinarstva. Na stranu politički vrednosni sudovi, ali čak i najdobronamernijim reporterima može biti teško da usvoje nove načine mišljenja i rada.

Ovo naravno, nije problem samo novinarstva. Pomislite kako zastarele industrije teže da se drže stare prakse i odustaju od progresa, što izgleda komično. U svakom slučaju, kada se radi o izgradnji države, načela su mnogo ozbiljnija nego kada uspostavljate funkcionisanje nekog poslovnog sektora. Kao što bi Gebert rekao: “Demokratiju ne stvaraju demokratske institucije, već demokrate. Formalni sistem slobodnih medija nije taj koji garantuje da ćete dobiti slobodne medije, već to čine nezavisni profesionalni novinari”.

Naučene evropske lekcije

Čini se da ovakvo shvatanje, imajući u vidu navedena iskustva, može dati osnovu za posmatranje institucija Evropske unije.  U komšijskom planu budžeta za narednih nekoliko godina, posebno se izdvajaju sredstva za podizanje svesti o novinarskoj etici, nezavisnosti medija i dobrim praksama u celom regionu, a naročito se ističu zemlje Mogreb-a – što će biti posebno teško.  Dok Evropska unija i izvršioci (kao što su ENJN organizacije) moraju posebno da paze da ne postupaju isuviše pokroviteljski prema iskusnim novinarima,  ostaje suštinska potreba da se stimuliše promena stava među medijskim radnicima koji još uvek nisu shvatili nužnost da razviju nove poglede (koji verovatno uključuju i građansko novinarstvo i  društvene medije).

EU ima sve preduslove da ovo postigne, sve dok mudro prevodi svoja iskustva u akcije. U vreme finansijskih nevolja, lako se zaboravlja da temelji Evropske unije leže na prevazilaženju neprijateljstava iz Drugog svetskog rata, a kasnije i na integraciji postkomunističkih zemalja Istočne Evrope, što je stenovit put u kome napretka, očigledno, može biti.  Iako postoji veliki broj nedostataka, Evropa je vizionar, i u ovom slučaju, savršeno uspešan vizionar.

Istorija EU može postati veoma kredibilan izvor inspiracije za zemlje koje sada prolaze kroz postrevolucionarni period I posleratne promene. Kako ističe Dagmar Hovestadt (Dagmar Hovestädt), portparol Nemačke federalne komisije arhive Štazija (German Federal Commissioner for the Stasi Archives), najbolji, ako ne i jedini put da se dostignu rezultati jeste da se prikažu najbolji i najgori primeri, kao i da se sa adekvatnim predstavnicima zemalja razgovara o tome kakve se lekcije mogu naučiti i kako to može biti primenjeno u njihovim zemljama.

Revizija načela

Upravo princip na kome je izgrađena EU daje razloge zbog čega treba insistirati na izgradnji mira i pomirenja među zemljama u konfliktu.  Arapski učesnici konferencije pitali su, na primer, kako Izrael može biti uključen u program kada neki novinari čak odbijaju da budu u istoj prostoriji sa svojim izraelskim kolegama. U svakom slučaju, tradicija procesa evrointegracija, može služiti kao najbolji primer za inkluziju.

U svom obraćanju učesnicima konferencije evropski komesar za proširenje i susedsku politiku Štefan File (European Commissioner for Enlargement and European Neighbourhood Policy Štefan Füle) naglasio je da je EU dugo verovala da joj nedemokratski režimi garantuju stabilnost, implicirajući da je veći prioritet davan ekonomskim interesima i interesima moćinego demokratiji. U politici prema susedskim zemljama, File je obećao posvećenost civilnom društvu, slobodama, vladavini prava. Kada su “susedske zemlje” dobile taj naziv 2007. godine, File je, osrvćući se na dalji program aktivnosti, rekao da se EU fokusirala “na instrumene”, a ovog puta “fokusira se više na rezultate”.

Susedske zemlje su formirane po istom principu, međutim, poverenje u Evropu i u njen kredibilitet su poljuljani zbog lošeg političkog manevrisanja (zaključno sa nedavnim događajima vezanim za Moamera el Gadafija). Pribegavanjem evropskim vrednostima, šteta može biti popravljena i poverenje građana vraćeno.

Ovo se u istoj meri odnosi i na obezbeđivanje odgovarajuće podrške novinarima i medijima. Pouzdani i inspirativni mediji neophodni su za smislene i održive političke reforme u zemljama u susedstvu, ali će oni, u narednim godinama, a možda i decenijama ostati veoma nesigurni (nepouzdani). Da ponovo citiramo Geberta, “onaj ko je bio svedok 1989. nema razloga da bude pesimističan…ako smo mogli mi, možete i Vi”.

Ovaj tekst je u original objavljen na blogu Erika Karstensa (Eric Karstens) I na sajtu EJC. Karstens je uključen u projekta ENJN I piše za EJC.