Čiko, je li sav ovaj kiosk tvoj?

9. januar 2014. • Etika i kvalitet, Novinarstvo • by

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen…

Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u seriji pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva. Takođe, sadašnje prilike isključuju mogućnost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks.

Postoje li zabranjene stvari u Srbiji? Da li bi se danas, kao nekad, prinosili filmovi predsedniku i premijeru pa ovi u kućnom bioskopu odlučivali šta može narodu da se prikazuje? To da Nikolić, Vučić, Dačić u papučama i na privatnoj projekciji gledaju nekog novog „Plastičnog Isusa“, i onda im ispada escajg na predsednički tapison neverovatno je baš kao i što je nemoguće da ista ekipa odluči šta to narod treba da gleda.

I nekoliko kontroverznih izložbi u poslednjih nekoliko godina, poput one sa gej aplikacijom Isusa u CZKD, ili ona, nedavno, kad je u Kulturnom centru Beograda prikazana postavka koja se bavi zločinom pripadnika „Škorpiona“ nad albanskom porodicom, više je bila povod za desničarski ulični hepening i demonstracije nego za oficijelnu zabranu koje ne da nije bilo, već je eksponate obišao i sam premijer, kao i svi oni koji su odvojeni od staklenih vrata pozivali na pomirenje. U Srbiji je sve dozvoljeno, ili ništa nije zabranjeno, ili…

Njuznetovska Vučićeva „žalopojka“ nad medijskim embargom vicepremijerske svadbe, kao i pregrevanje fejsbuka u danu venčanja bio je povod za mnoge da izjave da u Srbiji cenzura ipak šljaka. Kad je, samo nekoliko dana nakon toga, s programa radija B92 skinuto jutarnje „Razgibavanje“, a ubrzo i sam sajt emisije dilitovan do bele strane, teoretičari cenzure na jednoj večeri u BG restoranu rekoše da nekadašnji ministar informisanja pokazuje nekadašnju formu.

Ipak, oni originalniji, na istoj toj večeri, izjaviše da su sve to budalaštine i da se prava cenzura u Srbiji valja na drugu loptu. A šta je ta prava cenzura? Pa recimo da dok nacija glođe zanimanje za identitet vicepremijerske mlade i razlozima za otklon iz etra dva radio nestaška-zornjaka, nigde se ne mogu pročitati vesti o katastrofalnoj ekonomskoj situaciji koju zamagljuju zašećereni izveštaji o, tek što nije, pobadanju kranova u ruiniranu Sava malu i gradnju Menhetna na dokovima Beograda.

Oni koji su u prednovogodišnjim danima protezali noge, i to posle velike pauze, u distriktu beogradske Knez Mihailove, mogli su se zapanjiti sablasno mračnim staklenim izlozima zamandaljenih radnji u delu grada u kome bi trebalo da oči pregorevaju od šljašteće robe i neonskih reklama.

Da li jahači magle odlično prodaju priču kad sugerišu da je cenzura kad ne objavite vest za džet-set stranu, a ne i kad prećutkujete podatak da će javni dug zemlje, prema procenama The Economista, verovatno preći i 70 procenata? Da li je sloboda kad možete da napišete da političar ima ljubavnicu, ali ne i da je država ubijala, pa to mora da uradi lično…

O kakvoj onda cenzuri možemo govoriti? Zašto bi se nekim filmom ili izložbom duplirala idiotska epizoda s „Plastičnim Isusom“ koji, kad su se skinule ideološke oplate, i nije imao čime zabezeknuti tinejdž ere kojima su tekovine radnih akcija Brčko-Banovići ravni mitovima o Vajatu Erpu. Cenzura je kad se televizije utrkuju koja će ubrizgati više doza Sulejmana koji je sa svojim haremskim papučama i lepoticama postao „domaća životinja“ koja grize probleme srpskih domaćina. Ili je cenzura danonoćno šamaranje rijalitijima u kojima više ne znaš kad se smrklo ili smračilo na „Farmi“ i kad je jedna sezona završena i počinje druga?

Voja Žanetić, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije, priča šta predstavlja danas cenzuru u Srbiji i objašnjava u kojoj smo fazi cenzure: „Da ne bismo prepisivali istorijske podatke s Vikipedije, cenzura je uvek služila da se ne kaže ili istina ili cela istina ili ništa drugo osim istine. U dokaznom postupku pred sudom javnosti, cenzura je uvek bila protiv istinoljubivih, bilo da su oni tužioci ili tužena strana. Te je tako i danas svuda, pa i u Srbiji. Čak ne može da se kaže ni ‘pogotovo u Srbiji’, jer za zemlje gde Vođinog teču ili tetku proguta mrak za jedan dan, ili za zemlje gde službenici za masovno prisluš kivanje traže azil u Rusiji, Srbija je svetionik slobode govora i štampe. Najopasnija faza cenzure je ona u kojoj ne cenzurišu cenzori, nego autori, samoinicijativno i bez konsultacije sa cenzorima. U poslednje vreme Srbija ponovo počinje da ulazi u tu fazu, a morala bi što pre da prestane, jer je istina nužni preduslov da nam bude bolje i da budemo efikasniji zemlja i društvo“, dešifruje Žanetić cenzorski darvinizam u Srbiji.

Profesor na FDU Aleksandar S. Janković smatra da je u odnosu na prošla vremena autokratije i pseudoliberalnog socijalizma, cenzura promenila formu ali ne i sadržaj. Za razliku od Poljske ili Čehoslovačke, kad je sedma umetnost u pitanju, postoje desetine filmova koji su bili cenzurisani, odnosno zabranjeni sve do plišanih revolucija.

„Kod nas je zvanično bio zabranjen samo jedan film – ‘Plastični Isus’, nezvanično malo više, ali je priča u vezi s njim slična načinu na koji je Broz 1968. rekao da su studenti u pravu i da među njima ima makar 70% poštene inteligencije koju smo zapustili. Znamo šta se posle desilo. Onda je postojala medijska politika koja je bila jasno precizirana, pa je autocenzura bila dominantan oblik cenzure. Jednostavno se znalo o čemu ne sme da se piše ako već ne želite da vas proguta mrak. Danas ne postoji medijska politika, vlada jedan haos koji se može pre nazvati medijska kloaka. U ovom svetu postoji prećutni dogovor o svetim kravama, da li po tajkunskom većinskom vlasništvu ili interesu ‘ja tebi ti meni’, ali jasno je da su poslednjih meseci postojale glasine o nekim javnim političkim ličnostima koje žive isključivo kao kuloarski tračevi a ne kao medijska vest. Da li je u pitanju vrhunski medijski spin ili dokaz da cenzura postoji, ostaje da se prosudi i sistematizuje. Ergo, današnji stepen cenzure u Srbiji se može nazvati postpostmoderna medijska cenzura regionalne profanosti i prefinjenosti“, smatra Janković.

On se seća medijskih cenzura iz osamdesetih. Zašto PGP RTB nije imao hrabrost da objavi album „Solunske pesme“ sa ćiriličnim naslovom, pa je tu čast dobio zagrebački Jugoton? Zašto nije oživela prvobitna ideja Idola da omot za

„Odbranu i poslednje dane“ bude freska Belog anđela iz manastira Mileševa? Zašto se pesma „Maršal“ sa tog albuma zove „Poslednji dani“? Zašto je famozna rečenica Neleta Karajlića „Crk’o maršal“ – mislio je na pojačalo – bend Zabranjeno pušenje zamalo koštala karijere?

„Ipak, fetiš kulturnih tabua je sedamdesetih, a pogotovu osamdesetih bio potpuno drugačija zver nego danas. Danas postoje kontroverzni kulturni fenomeni koje publika uglavnom ne vrednuje uopšte. Cenzura uglavnom da i ne postoji. Tu je glavni zamajac bio mastermajnd Slobodan Milošević koji je devedesetih pustio kulturu da se paralelno odvija ne pridajući joj ikakav značaj, i time je degradirao i marginalizovao i, najvažnije, pokazao koliko je liberalan, pa kulturni poslenici nisu mogli da kažu da je neka predstava zabranjena, a o filmu i rokenrolu da i ne govorimo. Svega je bilo, ali nije bilo publike“, kaže Janković.

Otuda su pojedina umetnička dela ulazila u terminologiju ekscesa, ali ne i pod cenzorske makaze. Gorepomenute dve izložbe bile su medijska medijska roba jer su flertovale sa skandalom, a o predstavi „Zoran Đinđić“ naklapale su babe koje su od pozorišta uknjižile samo „Sumnjivo lice“ odgledano na nekoj maturskoj ekskurziji u Beogradu.

Kultura nema cenzore, što joj automatski pribavlja i status robe drugorazrednog značaja za politički establišment. Ako su političari u Srbiji, za medije i javnost, šetali naokolo blindiranog šlica, važila je i jedna druga stvar, prećutni džentlmenski sporazum, a to je da se ne dira konkurencija po pitanju privatnog života. Ako je neko zaista „poludeo“ od ljubavi pa se poput Mrke javi kao dobrovoljac za lifestyle love story, to je OK, ali iz čista mira opaliti po nečijoj ljubavnici – a, ne, ne, ne…

Poznojesenji ili ranozimski slučaj nove devojke Dragana Đilasa prekinuo je tradiciju, pa je udaranje ispod pojasa poličara ušlo u tabloidni folklor, tako da ni stara narodna radoznalost „Koga oni ljube“ nije mogla zaobići ni Vučića.

Pre toga je i eksprezident Tadić tranžiran kao osoba koja je tokom predizbornih kampanja napravila bar tuce beba, a jednu šeta u mandatu odvikavanja od Andrićevog venca. O tom tabloidnom targetiranju nestašnih političara govori Aleksandar S. Janković:

„Mislim da je ovde prisutna samo demonstracija sile a ne i problematika da li neko ima ljubavnicu. Nekom tajkunu koji ima ovaj medij bilo je u interesu da opljune drugog tajkuna koji ima onaj medij, pa se Đilas našao kao pogodna meta za raskusurivanje nekih niskih pobuda.

Generalno sam mišljenja da bilo koji politički-seks-ljubavnica skandal nije sam po sebi svrha već sredstvo“, kaže Janković.

Profesorka FPN Neda Todorović podseća da je cenzura pojačana u vremenima ratova i kriza pod izgovorom da je znanje moć u rukama neprijatelja, a da vlast najbolje zna šta je javni interes. Zato su nacisti smrtnom kaznom kažnjavali slušanje savezničkog radija za vreme Drugog svetskog rata, a aktuelne zapadnjač ke demokrate, bez kompleksa da će delovati kao svi autoritarni režimi, Asanža i Snoudena pretvaraju u taoce.

„Slobodan pristup informacijama prva je stepenica udaljavanja od cenzure. Sposobnost medija da se odupru pritiscima države (politike, menadžmenta i marketinga) koja teži kontroli izrečenog, drugi. Što je društvo siromašnije, mediji (novinari) su nemoćniji i spremniji da prodaju dušu za šaku dolara, evra, dinara. U bitkama za preživljavanje prva strada sloboda izražavanja.

Danas se cenzura, autocenzura i propaganda pretvaraju u storiteling (pričanje priča), a moderni mediji se, kako kaže Kristijan Salmon, pretvaraju u mašineriju za proizvodnju priča i formatiranje uma. Upravo smo svedoci kako skretanje pažnje građana s realnih životnih problema (siromaštvo, nezaposlenost, primitivizam, nasilje) na ‘događaje’ sa ‘Farme’ ili iz ‘Velikog brata’, na ‘ličnosti’ sa estrade rezultira infantilnom regresijom (pa zar nismo odrasli uz video-igre?) koja je kraj svakog kritič kog mišljenja.

Fikcija se pretvara u stvarnost, u najboljoj tradiciji manipulacije iz vremena agitpropa i staljinizma. Svedoci smo kako je i građanin glumac dobrodošao na pozornicu modernog spektakla, u svet sveopšte simulacije“, kaže profesorka Todorović koja i tajnu uspeha svih aktuelnih predsednika i premijera svrstava pod storiteling.

O aktuelnoj fazi cenzure koju Voja Žanetić naziva autocenzurom, govori i novinar HRT Aleksandar Stanković. „Ne znam jesam li se ja izborio za tu privilegiju ili mi je data, ali ja stvarno radim po sopstvenoj savesti, uvažavajući tuđe sugestije ako su dobronamerne i pametne. I znam da ljudi u mojoj okolini mogu tako da rade ako žele. Sad, druga je stvar postoji li autocenzura, jer se mladi ljudi danas boje za svoj posao, i drže se onoga ‘ne diži glavu da ti je ne bi odrezali’. Problem je kad vas pozove gazda za kojeg radite, jer tada nemate tu slobodu. Hrabrost je individualna stvar, ili je imaš ili nemaš, ne možeš to da razviješ, to je karakterna osobina. Ne verujem da je tih karakternih osobina danas manje nego što ih je bilo pre dvadeset ili trideset godina. E sad, koliko okolina nagrađuje ljude koji imaju hrabrost da dignu glavu…To je ona priča – danas može da se kaže sve, ali ne znamo šta bismo s tom slobodom“, priča Aleksandar Stanković za Nedeljnik.

Odbacujući tipovanje terminologije, ili, da li se radi o cenzuri ili autocenzuri, kao posledica obe javila se medijska uniformnost u Srbiji.

Tabloidi su produžena ruka, ili bolje rečeno šamarčina vladajućeg establišmenta koji njima odvaljuje pljuske targetiranim protivnicima. Njima se horski odvaljuje po lobanjama, otkucava tajming do zatvorčine, prebrojava plen… Oni ginu u papirnoj verziji Koloseuma jer se i srpski plebs nije odmakao dalje od retro krvožednosti i ljubljenja giljotiranja zlikovaca zlikovaca zbog kojih nema kintu. A i Sulejman seče glave u serijskom program, pa zašto se to onda ne bi radilo i u novinama, a i životu. Suština stvari je tabloidno nedodirljiva.

Takođe, sadašnje prilike isključuju moguć nost da bi bilo koji štampani medij objavio neki srpski Vikiliks. O tome govori i Aleksandar S. Janković.

„Mislim da nijedne srpske novine to ne bi objavile. Do višestranačkog života postojale su manje ili više dosadne novine. Koga Politika smara, on kupi Ekspres Politiku. Devedesetih su sve novine počele da imaju precizan ideološki identitet. Sećam se da sam krajem osamdesetih obožavao da čitam NON, duhovit, oštar i analitičan politički magazin. Kako je krenuo stranački život, NON je postao glasilo Nove demokratije. To je čudo koliko smo u drugoj polovini osamdesetih imali alternativnu pres scenu: NON, novosadski Stav, Polet…. i sve je to sad skroz zaboravljeno. Dokumente Vikiliksa kod nas treba da objavi neka mala nezavisna izdavačka kuća, kao samizdat knjigu. Mediji su unisoni, uniformisani, ima ih previše I, kao ni u rokenrolu, ni u medijima nema više opasnosti. Videli smo svačiji polni organ, više ništa nije zanimljivo. Još uvek pokušavam da shvatim ko kod nas čita Gloriju, ko čita Story, a ko Hello kad su to iste novine. Na kraju, ako se čak i pojavi neki štampani medij, kao Nedeljnik, na primer, koji zaista ima oštricu i drugačije mišljenje, da li je do toga nekome zaista stalo osim imaginarnom krugu intelektualne dvojke?“, smatra Janković.

O istoj (ne)hrabrosti srpskih medija da svoje stranice presvuku prljavim vešom, ali ne „made in“ starleta, govori i Voja Žanetić:

„Svake bi novine objavile delove Vikiliksa, ali samo one koji se odnose na podatke o protivnicima onih koji novinama zaista upravljaju. Ne mogu da se setim nijednog srpskog ili balkanskog medija koji bi se dobrovoljno prijavio da objavi sve delove nekog idealnog Vikiliksa, koji ništa i nikog nije izostavio.

Uzgred, mislim da bi najinteresantniji srpski Vikiliks bio onaj o medijima. Da li bi se, recimo, vaša redakcija, ali ‘ajd onako iskreno da mi odgovorite, prijavila da tako nešto objavi bez cenzure?“

Tekst je objavljen u njuz magazinu Nedeljnik. 

Istraživala Zorica Marković, piše Branko Rosić.

Foto: UNS

Print Friendly, PDF & Email

Tags:, , , , , , , , ,

Send this to friend